Tamara je imala osamnest godina. Plavu kosu i zelene oci.
Izgledala je prekrasno. Mladice je cesto menjala. Uvek je bila sa drugim. Jedan
je uporno gledao za njom. Imao je grbu na nosu i zvao se Nenad. Bio je nesto
visi od nje.
Muzika je zasvirala lagani valcer, i on ju je zamolio za
ples. Polako ju je otpratio do kuce. Priznao joj je, da je voli, nije mu nista
odgovorila.
Jedne veceri je tiho rekla “Nema sanse. Necu da se
sastajemo”. Nenad ju je dugo gledao, a onda reko:”Znam da me nikad nisi volela,
ali ja sam tebe voleo, i necu te zaboraviti. Za svaki tvoj rodjendan slacu ti
buket crvenih ruza u znak nase ljubavi. Zbogom i seti me se nekad.” To joj je
rekao, okrenuo i posao. Tamara je ostala sama:”Sta sam uradila”, govorila je
kroz suze i tek tada je shvatila kolko je volela. Potrcala je, i zvala ga, ali
njega nije bilo. Od tada je vise nije trazio. Ona se raspitivala za njega, ali
joj nista nisu rekli. Nedostajali su joj njegove krupne oci, njegov osmeh.
Doslo joj je drustvo na rodjendan. Neko je pozvonio na
vrata. Otvorila je, a ispred vrata, stajao je malisa, u cijim rukama je bio buket
crvenih ruza.
“Gde je
moj Nenad?”
Decko ju
je gledao i rekao:”Ne znam. Meni je ovo cvece dato sa molbom da vam ga predam”.
I za sledeci rodjendan je dobila buket crvenih ruza.
Posle 7 godina, na 25 rodjendan,
dobila je i pismo u kome je pisalo:”Draga devojko, ja vam saljem ruze po zelji
mog Nenada, koje se bacio u reku pre 7 godina. I dalje cu vam slati ruze, ali
znajte da sam ostarila, i da cu uskoro umreti.”
Tamari su suze posle na oci. Pismo joj
je ispalo iz ruke i pala je mrtva. Na njemom stolu u sobi procitali su tri
velike reci:”NENADE VOLIM TE”
